Indijanske priče

Details

Category: Prijateljski sajtovi

Published on Wednesday, 10 April 2013 18:53

Hits: 6046

Naslov: Indijanske priče

Autor: Jaime de Angulo

Broj strana: 268

Godina izdanja: 1994.

Cena: 350 din. (naručite)

RECENZIJA (Hajme de Angulo: INDIJANSKE PRIČE)

Književnost za decu je temelj, ne samo svekolike književnosti već i svekolikog čovekovog viđenja sveta. Njome se dete oblikuje i psihički i intelektualno. Zato bi jedno od osnovnih pitanja koja bismo uputili čoveku, želeći da saznamo ko je on, bilo: koje je pesme i priče slušao kad je bio mali. Da li je u njima dobro pobeđivalo, da li je u njima nežnost vladala, da li je u njima sirotan nalazio dom, da li se progonjenom sreća osmehivala. Kakav je svet književnosti za decu, takav je ideal odraslog čoveka. A, ako želimo da saznamo kakav je jedan narod, onda pogledamo kakve su njegove priče, koja ga predanja pokreću, kojim se običajima i obredima iskazuje. U njima ćemo otkriti dušu narodnu. Narod bez predanja, narod kome su predanja postale legende, narod kome su legende postale poštapalice za humorističke priče, to je narod na samrti. Sve dok postoji predanje jednog naroda, sve dok su mu verovanja živa, i on je živ, bez obzira da li je izumro, da li je rasut po svetu, da li je sveden na šačicu ljudi.

Knjiga Hajme de Angula: INDIJANSKE PRIČE navela nas je da ponovo preispitamo sve gore navedene probleme. Knjiga je nastala kao rezultat De Angulovog etnološkog rada sa kalifornijskim Indijancima. Izučavajući njihova predanja on je došao na jednu veliku a tako prostu zamisao (sve velike zamisli su uvek tako proste, svakodnevne, samo ih se niko nikada ne seti do trenutka otkrića) da verovanja Indijanaca, njihova predanja, inkorporirana u pričama, pretoči u knjigu priča, uslovno rečeno, u jedan roman za decu, kako bi deci, najpre sopstvenoj, a potom i tuđoj, otvorio jedan nepoznati, a tako blizak svet, kako bi nam vratio svet u kome je Život jedina stvarnost.

Hajme de Angulo je koristio priče Indijanaca na dva načina: i kao materijal koji je, pretpostavljam, skoro doslovno preneo iz usmenog predanja, i kao predložak kojim se služio da bi razvio svoju osnovnu priču, priču o putovanju porodice Medveda i Antilope, kao i njihove dece – Lisca i Prepelice. Koristeći jedan stari model zapadnoevropske književnosti – pelegrinaž – on će kroz putovanje opisati jednu inicijaciju mladih Indijanaca (Dečaka Lisca i Devojčice Oriole) u duhovni svet njihovog naroda. Postoje dve okosnice ove proze: porodica koja putuje i sam put. Razvojem puta razvija se i porodica jer joj pisac stalno dodaje nove saputnike (Starca Kojota, Grizlija), ili uvodi periferne likove koji se pojavljuju u jednoj ili više epizoda. Iako je knjigu nazvao Indijanske priče, nas je baš postojanje kontinuiteta zbivanja, kao i određen broj glavnih, stalnih likova, navelo na misao da imamo posla sa jednim oblikom romana, romana za decu koji se, inače, već poodavno piše u angloameričkoj književnosti. (Setimo se samo jednog od klasičnih dela savremene proze za decu Vini Pu.) Da bi postigao svoj osnovni cilj, restituisanje indijanskih predanja, Hajme de Angulo je koristio dva naratora. Jedan, prvi, «okvirni» narator je sam autor, a drugi sloj naratora su pojedini likovi same proze. Prvi narator priča osnovnu priču, priču-sponu u kojoj razvija radnju (put, događaji na putu), dok naratori-likovi pričaju indijanska predanja. Na taj način se odvijaju dva narativna toka: okvirna priča i predanja u njoj.

Ono što odlikuje Indijanske priče kao književno delo jeste lakoća stila kojim je ispričana. Ritmika priče, koju nam je prevodilac uspešno preneo, često nas uvodi u prostor poetske proze. To nam potvrđuje da je pisac uspešno preneo priče Indijanaca u njihovom, uslovno rečeno, izvornom obliku, iako nikako ne treba gubiti iz vida samu činjenicu literarizacije.

Poetičnost naracije koju je Hajme de Angulo postigao, po mnogo čemu nas podseća na poetičnost narodnih priča. Ritmika, svežina jezika, razni vidovi onomatopeje (kako vidimo iz uvoda izvornog porekla) sigurno će privući pažnju mališana. No pored ovih, formalnih odlika Indijanskih priča, postoji još jedna koja je, čini nam se, mnogo dugoročnijeg značaja. U knjizi je dato jedno viđenje sveta kao koherentne celine. Svet Indijanaca je svet vaseljenskog zajedništva. Ne postoji ništa mrtvo. Sve što ispunjava prostor i vreme je živo. Svet Indijanaca, čija verovanja koristi pisac, nije ni antropomorfan ni zoomorfan. Dečak Lisac nije totem, ali nije ni čovek. Kada Kojot priča priču o stvaranju sveta, on objašnjava kako je stvorio ljude, na pitanje kako ih je stvorio kad su oni sami ljudi, on neće odgovoriti, već će pitatelja izvrgnuti potsmehu. Medved i Grizli su braća blizanci. Indijanci su ih razdvojili pošto blizance razdvajaju, ali su, u isto vreme i običan medved i grizli. Svet ima svoje stanovnike i sve ima svoje vlasnike. Svako može biti povređen, ali i svako umilostivljen. Zato se i sve počinje ili završava molitvom – izvinjenjem.

Indijanske priče Hajme de Angula je knjiga za decu koja svakoj književnosti, pa i srpskoj, nedostaje. Zato treba posebno istaći prevodilački napor Marijana Franjića, koji nam je ovo delo poklonio. Jer, Hajme de Angulo je knjigu poklonio svoj deci sveta, ali nam je tek Franjić taj poklon, svojim prevodom doneo.

Zbog svega izloženog smatram da mogu slobodno da predložim Indijanske priče Hajme de Angula u prevodu Marijana Franjića za štampu.

Književni kritičar,

Đorde J. Janić

Beograd, 1994.

REČ O KNJIZI INDIJANSKE PRIČE HAJME DE ANGULA,

U PREVODU MARIJANA FRANJIĆA, 1994.

Ogroman broj dece sveta pročita u detinjstvu priče i romane o Indijancima. Poznati pisac, Karl Maj, je jedan od najomiljenijih dečjih pisaca. On je tvorac poznatog Indijanca, Vinetua, i Amerikanca, Old Šeterhenda. I ja sam bio jedan od tih mnogobrojnih dečaka sveta koji se zaljubio u knjige o Indijancima, jednostavno bio ‘zarobljen’ tom literaturom. Kao dečak, uvek sam bio na strani Indijanaca, hrabrih i poniženih, proglasio sam sebe za poglavicu plemena Sijuksa, išao leti samo u kratkim pantalonama, a na glavi nosio crveni povez sa udenutim petlovim perom. Nazvao sam sebe imenom Indijanaca; Poglavica Orlovski Nos. Naravno, različite boje ukrašavale su moje lice i telo. Meni se, kao Indijancu, odmah priključio moj mladi brat Jovica, i nazvao sebe Orlov Brat. Oca smo nazvali Ćelava Vrana, jer je bio ćelav, a majka se zvala Vatavah. Imali smo i svoj vigvam, kuću u dvorištu…

Prošlo je i mnogo godina, čitao sam mnoge knjige, zaljubljivao se u mnoge junake, ali sam uvek ostao Indijanac. I tek sad, u sedmoj deceniji života, jedne novembarske večeri, sasvim neočekivano, prevodilac ove lepe knjige o Indijancima, sreo me je na ulici i zamolio za recenziju knjige... Prihvatio sam kao omađijan, mada nisam poznavao prevodioca, i odmah, te večeri, pročitao Indijanske priče, priče kalifornijskih Indijanaca, Hajme de Angula... I ponovna radost zbog susreta sa Indijancima.

Susreo sam se sa prelepom, mudrom i zanimljivom knjigom o indijanskom tumačenju postanka sveta. Sve je to odjednom postalo blisko, čarobno, maštovito, a izgledalo je sve kao prava istina, malo filozofski ispričana. Ima tu i legendi i basni, i sve je bajkovito i pesnički kazano. To je nešto najprirodnije što sam pročitao o životu Indijanaca... Deco i odrasli, evo vam nove, i večno lepe, i pametne knjige za sve vas. Svaka knjiga što je starija, vrednija je, kao i zlato.

Dragan Lukić, 1994

• < Prev
• Next >